Mon coeur

Zašto?
Zašto me izdaješ večeras,
Posle toliko vremena?
Zašto mi to radiš?
Zašto me teraš da mislim na ono
Čega više nema?

Teraš me da vratim vreme unazad,
I zbog tebe opet imam manje godina,
Iskustva i pameti.
Opet srećem njega sa povezom preko očiju,
Opet su mi očekivanja bujnija od stvarnosti,
I srećnija sam nego ikad ne sluteći da plivam u zabludi.
Trenutak je ono što me čini srećnom,
Od planiranja bežim.

Ne...
Šta? Kako?!
Gde sam sad?
Probuđena iz uspomena,
Negiram tužnu realnost,
A ruka mi je puna krvi,
Jer dotičem tebe,
Ranjivo moje srce...

Klupa

Sedeći sama u parku
Osećam lepotu silnog zelenila;
Osećam sreću ptica
U njihovom jeziku koji ne razumem.
Osećam tešku muku drveća
Koje godinama opstaje.
Osećam da je priroda hrabra
Jer se borila da preživi,
A živeti znači biti hrabar,
Koračati sigurno ne znajući
Da li je taj put prav
Ili je ispunjen krivinama i rupama.
Ćuteći saznala sam tu tajnu;
Ćuteći i sedeći na klupi.

Možda

Možda me se nećeš sećati,

Možda ćeš me ubrzo zaboraviti,

Možda ti neću više biti bitna u životu,

Ali ja nikada neću zaboraviti

Miris tvoje kose u proleće,

Tvoju staru zgradu od cigala broja 18,

Tvoje koščate šake,

Stisak tvoje ruke,

Tugu u tvojim očima pred rastanke.

Možda me nećeš voleti,

A možda me ni sad ne voliš,

Ko će ga znati?

Ali postoji nešto u šta sam sigurna,

A to je da ću te ja zauvek voleti.

Kula od karata

Kada sve nestane,
Kada se sruše iluzije,
Nepredviđeno, odjednom,
Sruše se i sve naše nade,
Naša inspiracija utihne,
Kao i mi.
Pretvorimo se u prašinu
Kada sve to nestane
I čini nam se da naše postojanje
Tada više nema ulogu.
Od iluzija živimo,
Ali zato od njih i ginemo.
One mogu da nam budu
I najveći prijatelj,
Ali i najgori neprijatelj,
Samo je pitanje
Koliko sreće imamo u životu.

Okovi današnjice

Sa otvorenim mislima lutamo
Iako smo u zatvorenom prostoru.
Sanjamo nešto i ubeđujemo sebe
Da živimo te snove,
A ustvari je naš život
Jedna obična, pusta realnost
Ispunjena obmanama i
Ljudima koji nisu ljudi.
Ceo život se pitamo
I shvatmo da je život jedno pitanje
Sa velikim upitnikom,
I zbog toga lutamo sa otvorenim mislima
Iako smo u zatvorenom prostoru.
Tražimo odgovor celog života,
A ne znamo na šta.
Idemo negde,
A ne znamo gde.
Udavljeni u ništavilu,
Preplavljeni razočarenjima,
Pobegnemo u jedan svet
Za koji znamo da nema ni trunke
Ništavila i razočarenja.
To je naš um.
I tu caruje sloboda.
Tu carujemo mi,
Mi pišemo scenario
I samo mi možemo da dozvolimo
Koliko će tamnica u kojoj se nalazimo
Da utiče na nas
I da li ćemo da se prepustimo tim okovima.
Šta god da odlučimo,
Postojaće uvek barem delić slobode
U našim umovima,
Postojaće uvek paradoks
Da živimo slobodni u tamnici
I, šta god da se desi,
Uvek ćemo lutati sa otvorenim mislima,
Iako smo u zatvorenom prostoru.

Tama

Alkohol život sruči u delić noći
I osetimo život tad,
Osetimo bitne stvari,
A one nebitne ne postoje.
Želimo da budemo okruženi ljudima,
Jer smo ljudi,
Ne trpimo samoću.
Nesvesno imamo strah od samoće,
Nesvesno znamo da samoća može da nas ubije,
I mislimo dosta tad.
Mislimo o osobama koje su nam veoma bitne,
A možda to alkohol misli umesto nas,
Što znači da se naše postojanje krije u alkoholu.
Sve je zamršeno,
Sve je zapetljano kao život,
Jer sve je to život.

Voz

Gledam u vrata kroz koja sam nekada prolazila,
Ona su sada ispucala i prepuna uspomena.
Gledam stepenice niz koje sam nekada silazila,
Sada imaju više padova i uspona.
Gledam svoje slike iz detinjstva
I negiram da sam to ja.

Kada se sve to desilo?
Kada smo se promenili?
Kada smo postali ljudi?
Zašto se promene dešavaju nesvesno,
Pa nas uplaše kada shvatimo da su se dogodile?

Promene nas teraju da se zapitamo
Gde je nestala mladost
I gde su nestali oni mali ljudi
Koji ne znaju ništa o životu
I koji ne znaju šta je to ponos i mržnja.

Ti ljudi žive duboko u nama,
Iako mi nismo sigurni u to.
Oni su deo nas, i biće to zauvek.
Oni su tu da nas podsete ko smo mi,
Šta smo bili, ali i to šta ćemo da budemo
I ne treba nikada zaboraviti na postojanje tih ljudi.

Srbija

Gazili su me,
Po mom imenu pljuvali,
U moju snagu nisu verovali,
A ja ostadoh živa.

Neprijatelji su me napadali,
Zauzimali moju teritoriju,
Rušili me,
A ja ostadoh živa.

Prošla sam sito i rešeto,
A uspela sam da opstanem
Zahvaljujući nečemu neuništivom,
A to su ljubav, vera i nada.

Život

Krug.
Jedan običan krug.
Mali ili veliki,
Kako god okreneš,
To je krug.
Život je krug.
Ono što je bilo na početku,
Pretvara se u kraj,
I čak se i kraj pretvara u početak.
Nismo svesni da smo deo kruga,
Nismo svesni da se naša sudbina
Menja pa se vraća na staro,
Kao i naša osećanja.
Kada pokušavamo da pronađemo rešenje,
Ako uspemo, izađemo iz kruga,
A ako ne pronađemo, vrtimo se stalno u krug,
I izlaza nema.
Sve se ponavlja i vrti,
I na kraju je kao i na početku - život je krug.

Barbika

Padao je sneg
I bilo je prigušeno svetlo,
A ti si nameštala kosu
Pričajući da ti smeta sneg.
Meni si bila najlepša,
Bila si kao barbika.

Prigušeno svetlo je obasjavalo
Tvoje krupne, tamne oči,
A ja sam se ogledao u njima,
I nisam video samo sebe,
Video sam nas.

Približio sam ti se.
Nisi se pomerila.
Osetio sam večnost, raj;
Osetio sam sve ono
Što se ne može osetiti.
Nisam hteo da se ikada odvojim od tebe,
A ni sada to ne želim,
Osećanja se nisu promenila.

Kada se hiljaditi put
Budem zaljubio u tebe,
Budi tad ti,
Budi ista ona devojka
Koja si bila i pre tog hiljaditog puta,
Budi moja barbika. 

Zlatna stranica

Pronašla sam večnost ;
Odgovor je - tvoj zagrljaj.
Toplina iz dna moje duše izbija
Kada mi miluješ ruku.

Osećam se samo tvojom,
A taj osećaj je najlepši,
Jer pored toliko ljudi na svetu,
Mi imamo samo jedno drugo.

Ti greješ moj osmeh po ovim hladnim danima,
I najbolje znaš
Kako da me učiniš srećnom.

Ti si najlepša stranica mog života,
Ona koju nikada neću pocepati,
I za koju se nikada neću pokajati
Što sam je pročitala.

I dalje se piše poglavlje
U kome si ti glavni lik,
Još uvek nema traga od kraja...

Večna retrospekcija

Evo me
Na našem mestu,
Gde smo se upoznali.
Kao da je juče bilo...
Kao da sam juče ugledala
Te oči boje lešnika
I taj divan osmeh.
Još uvek osećam toplinu
Tvoje ruke kada smo se pozdravili.
Imao si 'to nešto'
Što me je odmah privuklo.
Još uvek se sećam
Drhtaja svog srca
Kad si mi bio u blizini,
Još uvek osećam tvoje usne na mojima.
Nisi pored mene,
Ali te i dalje osećam.
Zašto?
Zašto ne odeš iz mene
Kada si već otišao od mene?
I zašto ja i dalje mislim o tebi
Kada si ti prošlost?
Možda je ipak prošlost deo nas,
Želeli mi to ili ne.
To su suze, osmesi, tuga,
Sve je to naša prošlost,
Mi smo je proživeli.
Da je nije bilo,
Ne bismo bili ovakvi kakvi smo,
Ne bi sadašnjost bila ovakva.
I vraćamo se uvek prošlosti,
Jer je prošlost deo sadašnjosti,
Kao što je i sadašnjost deo prošlosti.

Ti

Ti...
Tvoje oči...
Tvoja usta...
Kao da si čudo,
Kao da nisi stvaran.
Kao da si melodija
Koja nema kraja.
Kada sam sa tobom,
Osećam se drugačije,
Kao da letim.
Kada te sretnem,
Kao da postajem ptica
I kao da imam svu slobodu ovog sveta.
Pretvaram se u čokoladu
Kada me poljubiš.
Ništa nije važno kada sam sa tobom.
Niko.
Samo ti.

Anđele moj

Reci mi, anđele moj,

Gde si?

Zašto se kriješ?

Zašto nisi sa mnom?

Želim da vidim tvoj osmeh,

Tvoje oči,

Tvoja usta

I reči koje izlaze iz njih.

Želim da mi pokažeš ispravan put,

Da mi kažeš da li radim sve kako treba.

Nedostaješ mi.

Mnogo mi nedostaješ.

Gledaj me sa neba

I budi ponosna na mene,

Zato što idem tvojim putem,

Nastavljam ono što si ti započela.

Ponekad poželim da zaplačem i da vrištim,

Ali, onda se setim da ti ne bi želela

Da to radim,

I zatim se nasmejem sa ponosom

Što te imam u srcu i mislima

I kažem sebi da živiš u meni.

San

I vino rumeno
I vino prebledelo
Teče prstima mojim
Kojim držim olovku.
Jedan se smeje,
Jedan ljubi i grli,
A ja sedim u ćošku sama
I radim sve što i oni
Samo u mislima.
Eh, što nije glava svet
I ono o čemu maštam
Da bude realnost.
Eh, što nisam tvoja
Da me tim okicama držiš
U kavezu ljubavi.

Čovek u književnom delu Kamija i Borhesa

          Kamijev lik Merso iz romana 'Stranac' i Borhesov junak, nabeđeni Viljari iz priče 'Čekanje', su pripadnici književnih dela koja nas na prvi pogled navedu na razmišljanje: čemu služe ona, koji je smisao tih književnih dela? I tako, razmišljajući o Mersou koji nije imao emocije i koji se ponašao kao da mu je svejedno, i o nabeđenom Viljariju, koji se predstavlja kao svoj neprijatelj i koji stalno beži od straha, zapitala sam se prvo: kako oni mogu da budu tragični likovi? Zašto bi neko bio tragičan lik ko je ubio čoveka ili ko je izdao prijatelja? Ali, zatim sam shvatila da to nije težišna tačka. Nije to poenta ovih književnih dela, već je to da su oni osuđeni jer su živeli kako su hteli, imali su neko svoje viđenje života, radili stvari na svoj način, a ljudi su to registrovali kao da su oni izrodi i kao da su opasni po život ostalih ljudi, i zato su ih odbacili.
          Merso nije želeo da se pretvara da je nešto što nije. On nije želeo da oženi Mariju, nije žalio majku, i zbog toga je bio odbačen od strane drugih ljudi i oni ga nisu osudili za ubistvo, već za to što je bio drugačiji. Ovde se ne misli bukvalno o tome da treba biti bezosećajan i da treba ubiti nekoga jer vam smeta sunce, već je figurativno dato to da ljudi vole da osuđuju one ljude koji se izdvajaju. To im je u krvi. Ako se neko drugačije oblači, drugačije priča ili ponaša, ljudi smatraju kao da je to fabrička greška. Da, jer misle da je svet fabrika, i da ljudi treba da budu kao proizvodi sa trake, a ako se slučajno stvori proizvod sa 'greškom', ljudi ga bacaju u đubre.
          Takođe, još jedna sličnost između ova dva lika je apsurd koji nam nameće dubokoumna pitanja: Čemu ovaj život? Čemu smejanje, plakanje? I odgovora nema. Tajac. Sve to podseća na prolaznost života - temu mnogim piscima. Ona je uvek prisutna, duboko u nama, samo je ponekad nismo svesni. Mi je nesvesno gutamo, dišemo, hodamo, a kada se dotaknemo te teme, padnu nam na pamet pitanja apsurda od malopre. I tako sve u krug. Jer, život je krug. Sve se ponavlja i vrti. Nema kraja. Samo je nekad krug malo veći, nekad je malo manji, ali je tu uvek jedan i isti - krug.

Zatvorenih ociju

Trcim
Nocu
Trcim i razmisljam
Zelena trava iako je svima zelena
Meni se cini da je druge boje
Svi sapucu zelena a ja vicem druge boje
Ne veruju mi
A ona tamo kuca vidis li
Vidim
Je l vidis da je zute boje
Ma sta pricate crveni se iz daljine
Ovog puta nisam cula komentare
Cula sam nesto mnogo gore
Tisinu
Odbacivanje
Nepriznanje lazi koja je mogla biti istina i u njihovim ocima
Ali ne krivim ih
Nisu hteli
Povratka nema
Izabrali su da veruju drugim ljudima
A ostavili ono malo bice koje zivi u svima nama
A to je masta