Voz

Gledam u vrata kroz koja sam nekada prolazila,
Ona su sada ispucala i prepuna uspomena.
Gledam stepenice niz koje sam nekada silazila,
Sada imaju više padova i uspona.
Gledam svoje slike iz detinjstva
I negiram da sam to ja.

Kada se sve to desilo?
Kada smo se promenili?
Kada smo postali ljudi?
Zašto se promene dešavaju nesvesno,
Pa nas uplaše kada shvatimo da su se dogodile?

Promene nas teraju da se zapitamo
Gde je nestala mladost
I gde su nestali oni mali ljudi
Koji ne znaju ništa o životu
I koji ne znaju šta je to ponos i mržnja.

Ti ljudi žive duboko u nama,
Iako mi nismo sigurni u to.
Oni su deo nas, i biće to zauvek.
Oni su tu da nas podsete ko smo mi,
Šta smo bili, ali i to šta ćemo da budemo
I ne treba nikada zaboraviti na postojanje tih ljudi.