Kamijev lik Merso iz romana 'Stranac' i Borhesov junak, nabeđeni Viljari iz priče 'Čekanje', su pripadnici književnih dela koja nas na prvi pogled navedu na razmišljanje: čemu služe ona, koji je smisao tih književnih dela? I tako, razmišljajući o Mersou koji nije imao emocije i koji se ponašao kao da mu je svejedno, i o nabeđenom Viljariju, koji se predstavlja kao svoj neprijatelj i koji stalno beži od straha, zapitala sam se prvo: kako oni mogu da budu tragični likovi? Zašto bi neko bio tragičan lik ko je ubio čoveka ili ko je izdao prijatelja? Ali, zatim sam shvatila da to nije težišna tačka. Nije to poenta ovih književnih dela, već je to da su oni osuđeni jer su živeli kako su hteli, imali su neko svoje viđenje života, radili stvari na svoj način, a ljudi su to registrovali kao da su oni izrodi i kao da su opasni po život ostalih ljudi, i zato su ih odbacili.
Merso nije želeo da se pretvara da je nešto što nije. On nije želeo da oženi Mariju, nije žalio majku, i zbog toga je bio odbačen od strane drugih ljudi i oni ga nisu osudili za ubistvo, već za to što je bio drugačiji. Ovde se ne misli bukvalno o tome da treba biti bezosećajan i da treba ubiti nekoga jer vam smeta sunce, već je figurativno dato to da ljudi vole da osuđuju one ljude koji se izdvajaju. To im je u krvi. Ako se neko drugačije oblači, drugačije priča ili ponaša, ljudi smatraju kao da je to fabrička greška. Da, jer misle da je svet fabrika, i da ljudi treba da budu kao proizvodi sa trake, a ako se slučajno stvori proizvod sa 'greškom', ljudi ga bacaju u đubre.
Takođe, još jedna sličnost između ova dva lika je apsurd koji nam nameće dubokoumna pitanja: Čemu ovaj život? Čemu smejanje, plakanje? I odgovora nema. Tajac. Sve to podseća na prolaznost života - temu mnogim piscima. Ona je uvek prisutna, duboko u nama, samo je ponekad nismo svesni. Mi je nesvesno gutamo, dišemo, hodamo, a kada se dotaknemo te teme, padnu nam na pamet pitanja apsurda od malopre. I tako sve u krug. Jer, život je krug. Sve se ponavlja i vrti. Nema kraja. Samo je nekad krug malo veći, nekad je malo manji, ali je tu uvek jedan i isti - krug.
Merso nije želeo da se pretvara da je nešto što nije. On nije želeo da oženi Mariju, nije žalio majku, i zbog toga je bio odbačen od strane drugih ljudi i oni ga nisu osudili za ubistvo, već za to što je bio drugačiji. Ovde se ne misli bukvalno o tome da treba biti bezosećajan i da treba ubiti nekoga jer vam smeta sunce, već je figurativno dato to da ljudi vole da osuđuju one ljude koji se izdvajaju. To im je u krvi. Ako se neko drugačije oblači, drugačije priča ili ponaša, ljudi smatraju kao da je to fabrička greška. Da, jer misle da je svet fabrika, i da ljudi treba da budu kao proizvodi sa trake, a ako se slučajno stvori proizvod sa 'greškom', ljudi ga bacaju u đubre.
Takođe, još jedna sličnost između ova dva lika je apsurd koji nam nameće dubokoumna pitanja: Čemu ovaj život? Čemu smejanje, plakanje? I odgovora nema. Tajac. Sve to podseća na prolaznost života - temu mnogim piscima. Ona je uvek prisutna, duboko u nama, samo je ponekad nismo svesni. Mi je nesvesno gutamo, dišemo, hodamo, a kada se dotaknemo te teme, padnu nam na pamet pitanja apsurda od malopre. I tako sve u krug. Jer, život je krug. Sve se ponavlja i vrti. Nema kraja. Samo je nekad krug malo veći, nekad je malo manji, ali je tu uvek jedan i isti - krug.
Нема коментара:
Постави коментар