Krug

          Krug. Jedan običan krug. Mali ili veliki, kako god okreneš, to je krug. Život je krug. Sve se vrti iznova. I opet kreće ta praznina za koju sam taman mislila da je prošla. Kreće drhtaj oko srca, a u srcu... tuga. I dolaze ponovo te prazne reči praznih ljudi 'Proći će'. E, pa, neće da prođe. Vaše reči mi ne predstavljaju ni najmanju utehu. Znam dobro ovaj osećaj i znam da neće da prođe. Muči me već godinama. Kao da se ja nisam trudila da nestane taj osećaj nedostajanja i da zaboravim na to, ali jednostavno je jače od mene. Dovoljno je par stihova da me pogodi i opet padam dole, dole, duboko dole. Da li onda treba da se nadam da ću ponovo biti gore? Ne želim da budem na vrhu, nije to moj cilj, samo želim da ova praznina ode, da osetim iskren zagrljaj i toplu reč, da osetim da je neko tu za mene. Želim da mi neko pomogne da pređem preko svega lošeg i da me podrži u svemu, da mi ne da da posustanem kada to poželim. Želim nekoga ko će da mi dokaže da nisu svi bili u mom životu uzalud, da je sve ovo sudbina odavno napisana i da to treba baš tako da bude. Želim nekoga pored sebe ko neće da ode posle prve slutnje zla, već će ostati do kraja uz mene. Ali, poznato vam je već da ne mogu sve želje da nam se ispune. Zašto je to baš tako? Zašto ne možemo da dobijemo sve što hoćemo? Kada bismo dobili to što hoćemo, bili bismo srećni. A sreća ne izgleda loše, naprotiv. Ali, tu je onaj stav da su loši trenuci tu da bismo obratili pažnju na dobre trenutke i cenili ih. Mada, dok nam se nešto loše dešava, nikada ne pomislimo kako su vredni dobri trenuci već jedva čekamo da nam to zlo ode i dođe nešto dobro. Tek kada dođe to dobro, onda kažemo kako se sve dešava sa razlogom. Uvek smo pričali sve onako kako nama odgovara, retko kad sa nekom logikom i to je razlog zašto nam je nešto naopako u životu. Moramo da se potrudimo da sagledamo situaciju sa realne tačke gledišta i da, naravno, nikada ne odustajemo, o čemu god da se radi.