Treba se zapitati 'Koliko smo mogli visoko da poletimo da se nismo plašili visine? Koliko smo mogli dugo da živimo da se nismo plašili smrti? Koliko smo mogli da volimo da se nismo plašili ljubavi?'
Moći... Ta reč toliko daje nadu za lepu budućnost i neostvarene snove, a strah ih sve kvari. Strah ubija mogućnosti. Nemilosrdno ih ruši, a mi se njemu nesvesno pokoravamo. U tome leži veliki deo problema, što se sve to nesvesno dešava. Mi mislimo da tako treba, da ne smemo da rizikujemo, da ne smemo da uradimo nešto zahtevno, jer se plašimo posledica, a nismo ni svesni da je još gore da ostanemo na svom mestu. Naravno, ipak treba da postoji normalna količina straha radi bezbednosti, npr. pogledati levo i desno na pešačkom, voziti dozvoljenom brzinom itd.
Sa druge strane, straha ima više nego što bi trebalo i to nam ne dopušta da uživamo u trenutku. Ljudi nisu ni svesni da često ulivaju još veći strah time što pokušavaju da ga uklone. Čak, postoji i strah za budućnost - plašimo se da ne upišemo fakultet, da ne izgubimo posao, ili da nam ne umre neka draga osoba. Umesto da spremamo prijemni, radimo vredno na poslu, ili uživamo sa dragom osobom, mi se plašimo. To je prepreka našoj sreći. Strah. Koliko ga ima, postala je navika plašiti se. Mi ne želimo ni da pokušamo da rizikujemo ili uživamo u trenutku. Koliko smo samo prilika propustili? Koliko je moglo biti lepih trenutaka, a mi smo krivi jer nismo mogli da uživamo u njima. Kao što je Montenj rekao: 'Naša ljudska krhkost čini da ima više onog od čega bežimo, nego onog čemu težimo.' Previše smo lenji da bismo se borili, pa se onda oslanjamo na strah. Da smo to vreme, koje smo potrošili na strah, uložili u naše ciljeve, straha ne bi ni bilo. Ali, mi biramo najlakšu mogućnost i namerno 'zatvaramo' umove kako ne bismo videli da smo mi krivi.
Što se tiče veze između straha i poverenja, ona je obrnuto srazmerna. Što je više poverenja, to je manje straha, i obrnuto. S obzirom na to da se ljudi menjaju i da je sve više izdaja u svakom pogledu, možemo reći da je straha sve više. Shodno tome, zaključujemo da su ljudi odgovorni za nepotrebnu količinu koja samo sputava sreću, uspeh i razne ciljeve. A pošto strah na neki način ubija ljude, možemo reći da ljudi ubijaju jedni druge.
Moći... Ta reč toliko daje nadu za lepu budućnost i neostvarene snove, a strah ih sve kvari. Strah ubija mogućnosti. Nemilosrdno ih ruši, a mi se njemu nesvesno pokoravamo. U tome leži veliki deo problema, što se sve to nesvesno dešava. Mi mislimo da tako treba, da ne smemo da rizikujemo, da ne smemo da uradimo nešto zahtevno, jer se plašimo posledica, a nismo ni svesni da je još gore da ostanemo na svom mestu. Naravno, ipak treba da postoji normalna količina straha radi bezbednosti, npr. pogledati levo i desno na pešačkom, voziti dozvoljenom brzinom itd.
Sa druge strane, straha ima više nego što bi trebalo i to nam ne dopušta da uživamo u trenutku. Ljudi nisu ni svesni da često ulivaju još veći strah time što pokušavaju da ga uklone. Čak, postoji i strah za budućnost - plašimo se da ne upišemo fakultet, da ne izgubimo posao, ili da nam ne umre neka draga osoba. Umesto da spremamo prijemni, radimo vredno na poslu, ili uživamo sa dragom osobom, mi se plašimo. To je prepreka našoj sreći. Strah. Koliko ga ima, postala je navika plašiti se. Mi ne želimo ni da pokušamo da rizikujemo ili uživamo u trenutku. Koliko smo samo prilika propustili? Koliko je moglo biti lepih trenutaka, a mi smo krivi jer nismo mogli da uživamo u njima. Kao što je Montenj rekao: 'Naša ljudska krhkost čini da ima više onog od čega bežimo, nego onog čemu težimo.' Previše smo lenji da bismo se borili, pa se onda oslanjamo na strah. Da smo to vreme, koje smo potrošili na strah, uložili u naše ciljeve, straha ne bi ni bilo. Ali, mi biramo najlakšu mogućnost i namerno 'zatvaramo' umove kako ne bismo videli da smo mi krivi.
Što se tiče veze između straha i poverenja, ona je obrnuto srazmerna. Što je više poverenja, to je manje straha, i obrnuto. S obzirom na to da se ljudi menjaju i da je sve više izdaja u svakom pogledu, možemo reći da je straha sve više. Shodno tome, zaključujemo da su ljudi odgovorni za nepotrebnu količinu koja samo sputava sreću, uspeh i razne ciljeve. A pošto strah na neki način ubija ljude, možemo reći da ljudi ubijaju jedni druge.
Нема коментара:
Постави коментар