Ponedeljak. Kazaljke su se poklopile. Bilo je deset sati pre podne. Mara je, kao i svake nedelje u to vreme, otišla na groblje. Na putu do groblja je sretala razne ljude, i one srećne i one tužne. Ali nekako, u oko su joj zapadali samo oni srećni. Možda jer je ona spadala u te tužne. Gledajući sve te srećne ljude veoma često je koristila ono pitanje koje nagriza ljude - 'šta bi bilo kad bi bilo...?' . Da se nije desilo to što se desilo sa njenim životom, sve bi bilo potpuno drugačije, ali tu se ništa ne može učiniti. Stigla je. Drhtavim rukama je uzela šibice i zapalila sveću. 'Ovo ne bi trebalo da se dešava. Ne, neko je pogrešno napisao moju sudbinu. Izbrišite to! Izbrišite to dok nije kasno!' Ućutala je kad je shvatila da jeste kasno. Žena od šezdeset sedam godina pali sveće svojoj ćerki i svom mužu. Počela je da se priseća svega. 10. mart. Jelenin 18. rođendan. Slavljenica nikad lepša, u novoj roze haljini, a Mara nikad srećnija i ponosnija na svoju ćerku. Svi su bili nasmejani i nije postojala slutnja da će se nešto tragično desiti. Imali su sasvim drugu priču tog datuma, priču koju je progutala tragična priča koja se desila. 'Ne, Jelena, ni slučajno! Da se nisi popela na taj motor!' - rekla je Mara odsečno. 'Ali mama, rođendan mi je. Obećavam da ništa neće da mi se desi.' Prepirka se nastavljala iako su to bila dva različita mišljenja. Krajnja slika je bila Jelena na motoru protiv reči svoje majke. Sat vremena kasnije, svi su potpuno drugačiji. Uplakani, tužni, iznenađeni. Jelena je poginula u saobraćajnoj nesreći, i to na svoj rođendan. 'Hvata me jeza kad pomislim na to. Bila je tako mlada, a tako talentovana. A tamo negde živi čovek koji ne zaslužuje život. Zaslužuje ga moja Jelena! I moj Pavle ga zaslužuje. Ljubavi moja, ako me čuješ sada, poslušaj moje reči, čuvaj nam našu Jelenu. Pazi je tamo, ne zaboravi da joj kažeš da je mama voli, i pitaj je koji puding želi da joj mama spremi. Od vanile sigurno, taj joj je od malena omiljeni.' Mara je ubrzo napustila groblje i došla kući. Spremila je puding od vanile, tri porcije. Sela je za sto i gledala u dve stolice koje nije trebalo da budu prazne. Telefon je zazvonio. 'Saša, sine, setio si se svoje majke. Kako ti je tamo? Je l' je sve u redu?' - rekla je Mara. 'Dobro sam, mama, da, sve je u redu, ne brini se. Samo sam hteo da ti se javim, na poslu sam, imam gužvu, čujemo se kasnije.' - rekao je Saša. 'Važi, sine, samo sam htela da te pitam...' Veza se prekinula. Mara je bila srećna jer se čula sa Sašom koji već petnaest godina radi u Kanadi kao stomatolog. Tih nekoliko minuta na svakih deset dana su joj bili sve na svetu. Bukvalno sve na svetu. 'Moja životna priča je veoma tragična. Najteže je ostati sam na kraju. Možda će neko pisati o mojoj životnoj priči. A možda i neće, možda će me zaboraviti čim umrem. Mogućnosti ima više, a nikad se ne zna, jer to je neizvesnost - ono što ovaj život čini podjednako dobrim i lošim.'
Нема коментара:
Постави коментар