Sneg

Tišina jeca u hladnoj decembarskoj noći,
Tragovi uspomena se poznaju po snegu,
Sve je umrlo,
Samo još živi vapaj za plavim očima.

I dalje osećam miris njegovih koraka,
I dalje osećam stisak njegove ruke,
A ime njegovo još leži na papiru,
Kao da je napisano mastilom koje ne bledi.

Noći se najviše plašim,
Jer tada vidim zvezde koje su zajedno
I osećam se usamljeno.

Tada izbija u meni nešto jedinstveno
Što prevazilazi ljudske granice,
Izbija ponovo ljubav prema njemu. 

Čeznem da ti kažem najdublje reči

Čeznem da ti kažem najdublje reči,
Ali plašim se da me nećeš čuti.
Čeznem da pogledam našu sliku,
Ali plašim se da će uspomene teći
Zajedno sa suzama.
Još uvek čujem tvoj glas,
Dozivaš me u snovima,
A ja, bespomoćnija od tebe,
Gušim se u kilometrima bola
I u mirisu tvog nedostajanja.
Kad bi samo znala koliko te volim,
Kad bi samo znala da si mi uzor
I da sam krenula tvojim putem.
Da, želim da budem baš kao ti.
Sećam se tvog lika i dalje,
Sećam se tvojih pokreta, tvog osmeha.
Sećam se, ali šta imam od sećanja
Kada ti nisi pored mene?
Ne želim ovu surovu realnost,
Ali u tome je ta strašna nit,
Život te ne pita šta želiš,
Već ti sam napiše sudbinu.
Godinama se trudim da je izmenim,
Ali ne mogu.
I poričem da nisi sa mnom
I da te više nema,
Poričem da ne slušam više
Tanane zvuke klavira
Koje si ti stvarala.
Poričem da me ne boli
Što ne osećam tvoje prisustvo,
Poričem, a u stvari nije tako.
Kada čujem tvoje ime,
Seta mi obuzme srce svom snagom,
U glasu mi se oseti nesigurnost,
Oči mi se napune suzama,
A ja samo pogledam u nebo
I nadam se da ću te
Jednog dana opet zagrliti.