Skupim hrabrost da priđem klaviru koji je vrištao tišinu i otvorim ga, a iz njega su izletele hiljade i hiljade uspomena. Nostalgija je počela da mi prožima svaki nerv u telu. Počela sam da sviram našu pesmu, ali nije to bilo to. Dur se pretvorio u mol. Ništa više nije bilo isto. Nismo više postojali 'mi'. Setila sam se našeg poslednjeg susreta i njegovih reči 'A mogla si sa mnom poći...' i suza je pala na jednu dirku.
Kada sam bila mlada, nisam spadala u one devojke koje veruju u romantiku i u ljubav. Jednostavno, nisam htela da verujem u nešto kroz šta nisam prošla da ne bih bila povređena. Počela sam da se zabavljam sa jednim Markom kada sam imala 17 godina. Imao je plavu kosu, plave oči i krupne šake. Svako veče bi me čekao kod jednog hrasta u kaldrmisanoj ulici i šetajući se filozofirao bi mi o svemu. Posebno sam jednu njegovu filozofsku misao zapamtila: 'Sreća za svakog čoveka predstavlja nešto drugo, nije za svakog pojam 'sreća' isti. Ali, moraš da otkriješ što pre šta za tebe predstavlja sreću, inače je nećeš ni imati.'
Dani su sa njim brzo leteli. Obožavala sam da pevam dok me je pratio na klaviru. Topila sam se zajedno sa notama. Nisam ni verovala da muzika toliko duboko može da prodre čoveku u dušu, sve dok mi Marko to nije pokazao. Koliko mi je bilo lepo sa njim, toliko sam se plašila da će ljubav da nestane. Kada smo se jednog dana našli, znala sam da moram da prekinem sve to, ali nisam znala kako i šta da mu kažem. Nisam želela da otkrije moju slabost. Ja se nisam plašila da volim, već da mi ta ljubav ne bude uzvraćena. U borbi između straha i ljubavi, pobedio je strah. Rešila sam da mu kažem da volim drugog. Kada sam mu to rekla, nemo me je gledao dok su mu se oči punile suzama. Pre nego što mu je suza sliznula, okrenuo se i otišao bez reči. To me je najviše povredilo - to što mi ništa nije rekao, a znala sam da vrišti u sebi. Trudila sam se da sav bol sakrijem u sebi i da nikada ne dopustim da to neko primeti. Posle nekoliko godina sam se udala i njega sam volela, ali nije to bila ta vrsta ljubavi kao što je bila sa Markom - prava ljubav.
Jednog dana, hodajući onom našom kaldrmisanom ulicom, zastala sam i shvatila da je neko isekao hrast, naš hrast pun uspomena. Zagledana sam nastavila da koračam i ugledala jednog čoveka koji mi je odnekud bio poznat. Brada mu je prekrivala lice koje su krasile plave oči. To je bio on. Zanemela sam. Odjednom su me preplavile uspomene i osećala sam se kao da sam se vratila u prošlost. Ista osoba, isto mesto, samo je nešto nedostajalo. Nedostajala je ta iskra koja se davno ugasila. 'Marko, otkud ti ovde?' Ćutao je sve dok nije ugledao prsten na ruci. 'Vidim, udala si se. Barem mi ime nisi zaboravila. Pretpostavljam da imaš decu.' 'Dve ćerke' - odgovorila sam. 'Lepo... Ustvari, nije lepo, ne. Sa mnom bi imala dve plave ćerke sa plavim očima. Da, znam da bi bila srećna kada bi nasledile oči od mene. A šta si ti uradila? Otišla si tek tako od mene, a volela si me. Da, znam da si me volela. Nekada nije potrebno da kažeš nešto kako bi se to saznalo. Prava osoba zna šta hoćeš da kažeš onda i kada ti ćutiš. Mislim da je sada najbolje da svako krene svojim putem.' Ovog puta je on mene ostavio bez reči. Razmišljala sam o njegovom davnom filozofiranju o sreći i tek sad sam shvatila šta je za mene predstavljalo sreću, ali je bilo prekasno, jer sam to izgubila.
Kada sam bila mlada, nisam spadala u one devojke koje veruju u romantiku i u ljubav. Jednostavno, nisam htela da verujem u nešto kroz šta nisam prošla da ne bih bila povređena. Počela sam da se zabavljam sa jednim Markom kada sam imala 17 godina. Imao je plavu kosu, plave oči i krupne šake. Svako veče bi me čekao kod jednog hrasta u kaldrmisanoj ulici i šetajući se filozofirao bi mi o svemu. Posebno sam jednu njegovu filozofsku misao zapamtila: 'Sreća za svakog čoveka predstavlja nešto drugo, nije za svakog pojam 'sreća' isti. Ali, moraš da otkriješ što pre šta za tebe predstavlja sreću, inače je nećeš ni imati.'
Dani su sa njim brzo leteli. Obožavala sam da pevam dok me je pratio na klaviru. Topila sam se zajedno sa notama. Nisam ni verovala da muzika toliko duboko može da prodre čoveku u dušu, sve dok mi Marko to nije pokazao. Koliko mi je bilo lepo sa njim, toliko sam se plašila da će ljubav da nestane. Kada smo se jednog dana našli, znala sam da moram da prekinem sve to, ali nisam znala kako i šta da mu kažem. Nisam želela da otkrije moju slabost. Ja se nisam plašila da volim, već da mi ta ljubav ne bude uzvraćena. U borbi između straha i ljubavi, pobedio je strah. Rešila sam da mu kažem da volim drugog. Kada sam mu to rekla, nemo me je gledao dok su mu se oči punile suzama. Pre nego što mu je suza sliznula, okrenuo se i otišao bez reči. To me je najviše povredilo - to što mi ništa nije rekao, a znala sam da vrišti u sebi. Trudila sam se da sav bol sakrijem u sebi i da nikada ne dopustim da to neko primeti. Posle nekoliko godina sam se udala i njega sam volela, ali nije to bila ta vrsta ljubavi kao što je bila sa Markom - prava ljubav.
Jednog dana, hodajući onom našom kaldrmisanom ulicom, zastala sam i shvatila da je neko isekao hrast, naš hrast pun uspomena. Zagledana sam nastavila da koračam i ugledala jednog čoveka koji mi je odnekud bio poznat. Brada mu je prekrivala lice koje su krasile plave oči. To je bio on. Zanemela sam. Odjednom su me preplavile uspomene i osećala sam se kao da sam se vratila u prošlost. Ista osoba, isto mesto, samo je nešto nedostajalo. Nedostajala je ta iskra koja se davno ugasila. 'Marko, otkud ti ovde?' Ćutao je sve dok nije ugledao prsten na ruci. 'Vidim, udala si se. Barem mi ime nisi zaboravila. Pretpostavljam da imaš decu.' 'Dve ćerke' - odgovorila sam. 'Lepo... Ustvari, nije lepo, ne. Sa mnom bi imala dve plave ćerke sa plavim očima. Da, znam da bi bila srećna kada bi nasledile oči od mene. A šta si ti uradila? Otišla si tek tako od mene, a volela si me. Da, znam da si me volela. Nekada nije potrebno da kažeš nešto kako bi se to saznalo. Prava osoba zna šta hoćeš da kažeš onda i kada ti ćutiš. Mislim da je sada najbolje da svako krene svojim putem.' Ovog puta je on mene ostavio bez reči. Razmišljala sam o njegovom davnom filozofiranju o sreći i tek sad sam shvatila šta je za mene predstavljalo sreću, ali je bilo prekasno, jer sam to izgubila.
