Oduvek me je privlačio život ptica. Taj put za koji niko ne zna gde se završava je tek početak njihove slobode. Zavidim im koliko prostora imaju za običan život, koji gubi taj pridev zbog neograničenosti. Kako bi na ljude uticao neograničen prostor, dobro ili loše? Verujem da bi na svakog dobro uticao. Neukrotivi ljudi bi imali još više razloga da budu neukrotivi, a oni mirni, nečujni... Oni bi samo posmatrali drugu vrstu ljudi kako leti. Kada bismo živeli životom ptica, spoznali bismo tu čar života za koju ne znamo da postoji. Gledali bismo život drugačije, lepše, slobodnije, ne znajući šta nas sve okružuje. Krenuli bismo u potragu za tim, i najverovatnije se ne bismo nikada vratili. Smrt za nas nikada ne bi bila olakšavajuća okolnost, vec žaljenje što nismo imali jos vremena da istražimo svu lepotu ovog sveta. Kada bismo postali ptice, bili bismo bliži nebu, jednim vratima za kojima svi žudimo da ih otvorimo. I dok se ne desi neko čudo, možemo samo da gledamo ptice i da im se divimo, jer one žive najbolji život.
