Mogućnostima nikad kraja

          Eto, sedim. Sedim i gledam u jednu tačku i nisam svesna. Ničega nisam svesna. Ne znam gde sam, gde se nalazim. Poslednjih nekoliko dana mi je čudan ovaj mali grad gde mi je zapisana sudbina rođenja. Lepši je nekako. Svi to negiraju, svi žele da pobegnu odavde, stide se Požarevca. Ali ja ne. Naša sreća ne zavisi od grada gde se nalazimo, već zavisi od nas samih. A najviše se gadim onih ljudi što beže sami od sebe.
          Samo mi fali neka muzika da se izgubim, ne nov grad. Želim da zažmurim. Eto, zažmurila sam. Sledeći korak je da zamislim omiljenu pesmu u glavi i da samo pozitivno mislim. Sviđa mi se, probajte i vi, jer nije uvek problem u drugima i u gradu, već u vama. Rešite vaše probleme i ne krivite ovaj grad više za to.

Početak kraja

          Bila je sreda. Ponoć. Legla je da spava ranije zbog sutrašnjeg pismenog iz matematike, ali nije mogla da spava. Zbog njega. Misli su joj se stopile sa osećanjima. Ništa nije znala. Znala je samo za njegove zelene oči koje kriju priču drugačiju od celog sveta. Nesvesno su joj te oči bile sve na svetu, živela je za njih iako to nije znala. Osećanja su joj bila pomešana i to je bilo najgore za nju jer nije znala kakve postupke da pravi. Kada je bila s njim, i tužna priča joj je delovala srećno. Bezbedno se osećala pored njega. Kada bi imala loš dan, samo bi pomislila na njega i to bi je utešilo. Nisu bili zajedno, pomislićete - to je platonska ljubav. Možda i jeste, jer ona nije znala šta tačno oseća.
          Zamišljala je te noći kako se smeju na kiši i osmeh prestaje kada joj on dotiče usne. Tada je zaspala i nesvesno je jedna suza iz njene duše krenula i izašla kroz njene čokoladne oči.