Žudnja za životom ptica

          Oduvek me je privlačio život ptica. Taj put za koji niko ne zna gde se završava je tek početak njihove slobode. Zavidim im koliko prostora imaju za običan život, koji gubi taj pridev zbog neograničenosti. Kako bi na ljude uticao neograničen prostor, dobro ili loše? Verujem da bi na svakog dobro uticao. Neukrotivi ljudi bi imali još više razloga da budu neukrotivi, a oni mirni, nečujni... Oni bi samo posmatrali drugu vrstu ljudi kako leti. Kada bismo živeli životom ptica, spoznali bismo tu čar života za koju ne znamo da postoji. Gledali bismo život drugačije, lepše, slobodnije, ne znajući šta nas sve okružuje. Krenuli bismo u potragu za tim, i najverovatnije se ne bismo nikada vratili. Smrt za nas nikada ne bi bila olakšavajuća okolnost, vec žaljenje što nismo imali jos vremena da istražimo svu lepotu ovog sveta. Kada bismo postali ptice, bili bismo bliži nebu, jednim vratima za kojima svi žudimo da ih otvorimo. I dok se ne desi neko čudo, možemo samo da gledamo ptice i da im se divimo, jer one žive najbolji život.

Mogućnostima nikad kraja

          Eto, sedim. Sedim i gledam u jednu tačku i nisam svesna. Ničega nisam svesna. Ne znam gde sam, gde se nalazim. Poslednjih nekoliko dana mi je čudan ovaj mali grad gde mi je zapisana sudbina rođenja. Lepši je nekako. Svi to negiraju, svi žele da pobegnu odavde, stide se Požarevca. Ali ja ne. Naša sreća ne zavisi od grada gde se nalazimo, već zavisi od nas samih. A najviše se gadim onih ljudi što beže sami od sebe.
          Samo mi fali neka muzika da se izgubim, ne nov grad. Želim da zažmurim. Eto, zažmurila sam. Sledeći korak je da zamislim omiljenu pesmu u glavi i da samo pozitivno mislim. Sviđa mi se, probajte i vi, jer nije uvek problem u drugima i u gradu, već u vama. Rešite vaše probleme i ne krivite ovaj grad više za to.

Početak kraja

          Bila je sreda. Ponoć. Legla je da spava ranije zbog sutrašnjeg pismenog iz matematike, ali nije mogla da spava. Zbog njega. Misli su joj se stopile sa osećanjima. Ništa nije znala. Znala je samo za njegove zelene oči koje kriju priču drugačiju od celog sveta. Nesvesno su joj te oči bile sve na svetu, živela je za njih iako to nije znala. Osećanja su joj bila pomešana i to je bilo najgore za nju jer nije znala kakve postupke da pravi. Kada je bila s njim, i tužna priča joj je delovala srećno. Bezbedno se osećala pored njega. Kada bi imala loš dan, samo bi pomislila na njega i to bi je utešilo. Nisu bili zajedno, pomislićete - to je platonska ljubav. Možda i jeste, jer ona nije znala šta tačno oseća.
          Zamišljala je te noći kako se smeju na kiši i osmeh prestaje kada joj on dotiče usne. Tada je zaspala i nesvesno je jedna suza iz njene duše krenula i izašla kroz njene čokoladne oči.